Савети за ђаке петаке

Како помоћи у школским обавезама нашим ђацима петацима ?
 
Поштовани родитељи,
Други циклус основног образовања и васпитања почиње поласком деце у пети разред. За већину деце, одвајање од познатог лица учитељице као и упознавање са нових 12 наставника представља мањи или већи стрес у зависности од сензибилитета самог детета. Период адаптације на вишепредметну наставу може трајти од две недеље до три месеца. У том периоду је веома важно обратити пажњу на поруке вербалне и невербалне природе које нам дете упућује. Такође је неопходно да уз подржавајући став, полако ђаке уведемо у наредну зону развоја у којој ће акценат бити на њиховој самосталности и одговорности. Важно је да знају да смо ту уз њих и да не постоји проблем у учењу или промени понашања  који не може бити решен. Свима нам је јасно да су у претходном периоду школовња, ради боље мотивације за стицањем знања били често награђивани, што је сада много јасније јер је наступио период тестирања реалног знања. Уз мало уложеног напора и добре организације плана учења, којег је неопходно придржавати се,  могу се постићни одлични резултати.
Пожељно је да се пред децом не воде узнемирујући разговори на тему личне процене квалитета наставе или пак исказивати незадовољсто начином рада наставника а да притом нисте поразговарали (или писмено комуницирали) са тим наставником или одељенским старешином. Ваше узнемирење у великој мери утиче и на њихово...
У наредним пасусима, се налазе  предлози  на који начин можете деци помоћи.
Фактори који утичу на успешност учења су: физиолошки (одморност, пол, узраст, структура нервног система), физички (услови у којима се учи, температура и влажност ваздуха, доба дана, место), материјал који је пред дететом (обим, врста, колико је тај материјал познат од раније...), психолошки чиниоци (мотивација, активност при учењу) и техника учења. Најопштије речено, учење обухвата стицање одређених знања и вештина, начина понашања, ставова… Некада нам се чини да лако и брзо усвајамо нека знања или вештине, а некада нам за то треба доста енергије и труда. Нешто, наравно, зависи од генетског материјала са којим смо рођени, нешто мало више од наших афинитета, претходног искуства и тренутне мотивације, мада, показало се, највише од начина на који то покушавамо постићи.


Како би само учење било што ефикасније потребне су:
- Радне навике
- План учења
- Како треба учити – предлози техника
 
 
РАДНЕ НАВИКЕ
 
Зашто је корисно развити радне навике?
То је начин да се има:
 

• Више квалитетног слободног времена

Ако се дешава одлагање  почетка   учења , ттраба  оформити радне навике. На тај начин ће се ефикасније учити и имати више времена за слободно време.
          

• Бољи успех у школи

Са радним навикама се учи  редовно и само покретање  на учење је лакше, учи се  редовно, а то је први  предуслов за успех у учењу.
 
Шта је потребно за стицање радних навика?
 

• Правити распоред дневних активности (планирати време за учење, одмор и разоноду), дакле план учења.
• Учити сваког дана у планираном термину

 
 
ПЛАН УЧЕЊА
 
За   формирање радних навика је потребно имати план учења. План може бити  писани и он укључује:
 
Планирање места, времена, градива које ће се учити и редоследа учења.
 
Где  учити?
 
Увек у истом простору, мирном, уз припремљене само прдмете неопходне за учење, за столом, седећи у столици( како би одржао будност).
 
У ком временском интервалу  учити?
 
Пронаћи свој ритам, учити  онда када се дете осећа одморно и спремно за учење.

• Записати у свом плану време учења (нпр. од 9 до 12 часова).
• Планирати и паузе од 10-ак минута.
• Планирати колико ће градива прочитати и разумети за одређено време ( почети са умереним плановима који се могу  испунити).

 
Када  год  ученик испуни план, пожељно је да награди себе нечим што воли да ради!
 
 
 
Шта учити, које градиво?
 

• Ново градиво се учи истог дана када се учило у школи (учити оне предмете који су били тај дан у школи). Зато што је заборављање најбрже на почетку( ако се  одмах не понови оно што се тог дана учило велики део тога ће бити  заборављено).

                                                                                                                                            

• Затим, понављати предмете који су нарадног дана у распореду.

 
 
Којим редоследом  учити?
 

• Прво учи градиво које је теже ( док је мозак  одморан и концентрација је стабилнија).
• Сродне предмете не треба учити  један за другим, да не би дошло  до мешања.
• Правити  паузе између учења различитих градива.

 
Паузе се не праве током првог сата учења и не треба правити дуге паузе.
 
Не треба инсистирати да дете има план за сваки дан (пожељно је, али уколико је то напор за њега не мора) нека то буде забавна активност, за почетак. Дете увек треба наградити када постигне да оствари све што је планирало. Уколико нека активност није реализована, детету треба помоћи да сутрадан или за викенд, надокнади пропуштено. Уколико превише инсистирамо на реализацији планираних активности или испланирамо детету превише активности које оно не може да постигне, постоји опасност да дете створи негативан однос према планирању времена и учењу или да план не постигне свој циљ. Суштина стварања радних навика, на овај начин је у оптималном распореду обавеза и слободног времена.
 
Детету ништа не треба ускратити али треба инсистирати да, поред пријатних активности, планира и оне које мање воли. На тај начин ће научити да незадовољство и досаду побеђује, очекујући пријатне ствари за које зна да су извесне тога дана. Касније, када се дете осамостали у  изради овог плана, он треба да обухвати наизменично, све наставне предмете, спорт, одмор, забаву. Чак ни тада, не треба инсистирати да дете увек има план. Треба му понекад допустити да се „одмори“ од планирања да би му се поново вратило када се за тим јави потреба.
 
Планирање времена може да обухвати и само „тешке“ школске дане, када дете има много да учи. Требало би планирати и време које дете проводи на распусту.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
КАКО ТРЕБА УЧИТИ
 
Ево неколико корака који ће  помоћи да учење буде ефикасније :
 

1. Почетни преглед градива
2. Постављање питања на основу наслова и поднаслова лекције
3. Проучавање лекције у целини
4. Препричавање својим речима
5. Провера и обнављање

 

1. Почетни преглег градива

 
У овом прегледу, не чита се цело градиво, већ:

• Садржај поглавља (даје информације о темама које се обрађују)
• Предговор
• Наслове, поднаслове и понеку реченицу(прелетети градиво)
• Табеле, графиконе, слике
• Резиме

 
Зашто је потребно прегледати градиво?
Зато што ће градиво добити пун смисао и боље ћеш га схватити,такође ћеш моћи да пронађеш знања ако их добро организујеш.
 
    

2.  Постављање питања на основу наслова и поднаслова лекције

 
Можда су  се у току прегледа градива јавила нека питања, то је добро за концентрацију, јер ће се  у току читања целог градива одговарати на та питања.
 
 
Проучавање лекције у целини
 
Пажљиво читамо лекцију наглас у целини и трудимо се да:

• Одговоримо на питања која смо поставили у претходној фази
• Повежемо то што читамо са оним што већ знамо.

 
Подвлачење  текста:
Подвлаче се  само битне идеје и то тек када се схвати смисао лекције. Подвлаче се  само кључне речи или делови реченица.
Није корисно подвлачити више од 10 до 15 % текста.
Када се заврши са читањем и подвлачењем књучних речи или реченица лекције,  може направити  скица или резима у виду препричавања на папир ( ово је добро за понављање касније).
Скица – тезе којима истичемо структуру лекције, као и најважније идеје и чињенице.
Резиме- укратко препричана лекција.
 

3. Провера и обнављање лекције и поглавља

 
Када се заврши с понављањем градива, погледати  скицу/резиме и кренути  са преслишавањем али без гледања. Размишљати  како су повезане чињенице у лекцији и објаснити их својим речима.
 
Може се за почетак,  преслишавати  и на крају мањих целина( поглавља), уколико   је лакше, али на крају целог градива обавезно.
Прво понављање одмах након читања а свако следеће после дужих временских периода (после једног, затим два дана, месец дана, у зависности од тежине градива)
 
 
Након добро наученог градива похвалити  дете  јер напредује у учењу!
 
 
Важно је и да се подсетимо:
Концентрација је један од видова пажње. Пажња може бити селективна (фокусирана), када одређене стимулусе занемарујемо (концентрисани смо – фокусирани само на одређени материјал), или подељена, што често називамо „мултитаскингом“. Оба облика пажње имају и своје вредности и своје мане, нарочито ако немамо известан степен контроле над тим процесом. Истраживања показују да деца у овом узрасту (11-12 година), могу развити пажњу до 20 мин. (нека деца и мање јер стална сензорна стимулација -рачунар, телефон , таблет у великој мери успоравају формирање концентрације за учење лекција). Стога у плану учења, за савладавање одређене лекције планирајте време од  20-25 мин. (по передмету ) у ком ће се лекцијја прочитати наглас, подвући кључне речи и сачинити скица (подсетник). Иако делује компликовано, није! Потребно је истрајати у почетку и ефекат организације ће убрзо бити видљив.
Често се дешава да нам током учења „лутају мисли“. Некада смо свесни тога, а некада нисмо. Када смо свесни, лакше идентификујемо шта је то што нас омета, па ту препреку можемо отклонити. Када нам разлог деконцентрисаности није при свести, оно што се најчешће дешава је губљење времена. Зато је важно читати наглас!

Анксиозност је врло чест пратилац учења и полагања, јавља се у виду забринутости, страха од неизвесног резултата и страха од неуспеха. Повезана је са ниским самопоштовањем, негативним ставовима према школи, зависности и пасивности, неповољним статусом међу вршњацима, лошим односима са наставницима, родитељима… Код ученика  неретко је ситуација следећа – осећа се  анксиозност због могућег неуспеха, важно је оснажити их да уколико не успеју да реализују свој циљ (најчешће висока оцена), увек постоји могућност поправљања ситуације (додатно одговарање, понављање писане вежбе итд.).  Повремени неуспеси су у овој фази развоја некада и неопходно како би дете оснажило своју вољу и учило на грешкама.
Техника визуелизације у овом случају може бити плодотворна. Пре одговарања, ученика може замишљати ситуацију одговарања на часу, замишља како одговара на питања (што служи као специфичан увид да ли нешто од градива треба проћи поново).  Затим, пожељно је  замислити да је са успехом савладао, замислити осећај и … доживети га целим својим бићем.
У основи проблема са учењем могу бити различити узроци, а међу најчешћима су: недостатак унутрашње мотивације, перфекционизам, недостатак радних навика и непознавање ефикасних метода учења, ниска толеранција на фрустрацију, самосаботирање, итд.
Неретко проблеми са концентрисањем и учењем заправо представљају последицу, а не проблем. Поменуте бриге  могу изазвати проблеме у школи или  неком другом пољу учења. То се дешава када се ученик , на пример, инати родитељима, када схвати да учење за високу оцену није учење које ће му користити већ је искључиви мотив оцена као показатељ вредности, може бити и одраз идеје да „није  способан  за тако нешто“. Ипак, важно је детету  не наметати став да вреди колико и његова оцена, већ тражити његове добре стране, истицати их и у њима наћи мотивацију за успех.
Када хвалите дететову личност подстичете развој жељене особине, усађујете то у његов идентитет. Дете почиње да сматра да треба бити добар, паметан и вредан. Похвалом резултата подстичете самовредновање и дете добија потврду да је онакво какво жели да буде. Ту, међутим, не треба стати. Уколико похвалите само резултат, не видите процес иза њега који треба неговати. Треба, пре свега, да похвалите труд који је дете уложило да дође до самог резултата. Тиме подстичете жељено понашање. Ако не похвалите и труд, дете ће тражити пречицу јер свако дете жели да добије добру оцену, али не жели свако дете да учи за њу. А ако оно не жели, не радите то уместо њега.
Покажите на личном примеру колико сте ефикаснији, бржи и одморнији када најпре завршите своје обавезе, а онда се препустите уживању у слободном времену. Када дете схвати да му је понекад довољно само пола сата да буде спремно за сутрашњи школски дан, биће много расположеније да у тренутку када почне да ради заиста "укључи" своју концентрацију на максимум. На вашем примеру, научиће да по повратку из школе треба да најпре уради своје обавезе (да опере, руке, руча, одмори се, заврши задатке за сутра...),  јер ће затим имати "своје" време које ће проводити по сопственом избору.
И учење је процес који захтева одређени степен интроспекције, односно увида у сопствене снаге, могућности, слабости, потенцијале. Важно је да спознате са дететом који  је стил учења до сада највише одговарао. Постоји више подела стилова учења, а најчешћи је на: визуелни стил (учење путем цртања шема, сликама које асоцирају, подвлачење шареним маркерима – при чему је свака боја везана само за једну ствар, нпр. жута за дефиниције, црвена за имена, зелена за године, и слично), аудитивни (велики број информација може да се упамти на самом часу, учење наглас, снимање гласа током читања па преслушавање, учествовање и развијање дискусија са другим ученицима), и моторички тип учења (учење путем активности).  Наравно, већина ученика  може да учи различитим стиловима, али је за једну групу садржаја који се учи адекватнији један метод, или је један генерално доминантнији. Чим успете да дете пронађете у некој категорији, само ће детаљније осмислити начине побољшања технике учења. Увек је боље активно учити, користити различите принципе, као што су преслишавање наглас, учење у групи, постављање питања, мапирање кључних речи,прављење скице-подсетника,  визуализација.
Од почетка успоставите обичај да не учите заједно са дететом. Ви можете да га преслишате, прегледате домаће задатке и слично, али не да учите заједно, или уместо њега (на пример, ви читате лектиру, па му препричавате). Са друге стране, немојте ни пожуривати дете, седети поред њега, нити га стално прекидати у раду питањима докле је стигло. Тако га деконцентришете. Иако је у почетку оно споро, важно је да самостално стекне искуство да од њега зависи како ће провести своје време, да ли у вишесатном учењу, или у комбинацији учења и забаве.
На крају, Ви, са своје стране, подржите став да ваше дете има право на своје мишљење, подстичите га да поставља питања, негујте његову радозналост. Препорука је да га не награђујете за позитивне оцене. Учење је његова обавеза а испуњавање обавеза се подразумева и не заслужује посебну пажњу. Такође, немојте га ни кажњавати због лоших оцена, посебно не ускраћивањем његових омиљених задовољстава која нису у узрочно-последичној вези са учењем. Не препоручује се  кажњавање због лоше оцене, уколико сте сигурни да је дете пружило свој максимум. Уколико пак процените да је изостала обавеза учења, и да је лоша оцена последица тога,  научите га да прихвати неуспех и следећи пут уложи више труда.
Ваша  упорност у покушајима да успоставите одређено осећање обавезе код детета, а оно коначно увиди да нећете одустати од својих захтева, тада почиње да мења своје понашање. Ефекти успеха неће изостати, а паралелно са тим и самозадовољство које води ка развоју капацитета за самопоуздање.
                                                                                                         
 
Ваш   педагог